Moja životna priča

Ja, Dragoslav Petrović došao na svet po milosti Boga 1949 godine u Krivelju kod Bora. Kao novorodjeno dete primio sam BCG (be-se-že) vakcinu protiv tuberkuloze, (koja se i dan danas daje) imam ožiljak na desnom ramenu. Ali sam već sa 3 godine oboleo kažu - od zapaljenja pluća, ležao neko vreme u bolnici u Zaječaru. Do 10-te godine zdravlje je bilo manje više u redu, a onda oboleo od TBC (tuberkuloze), i preležao 3 meseca u Borskoj bolnici, primao Streptomicin i lekove protiv tuberkuloze. Sada se postavlja pitanje, a zašto sam primio BSG vakcinu? Da li me je zaštitila ili ...

Nakon godinu dana oboljenje se povratilo, krvarenje iz pluća, otvorene kaverne - opet u bolnicu u Boru, opet lekovi preležao 6 meseci. Stanje se donekle popravilo, ali se posle godinu dana oboljenje opet povratilo u još gorem obliku.

Tada sam u svojih 12 godina dovezen u tadašnju Beogradsku dečiju bolnicu na Dedinju na Dedinju, Sonje Marinković 4, lečen 3 godine, i otpušten kući - neizlečen, jer doktori više nisu imali šta da preduzmu. Ni operacija ne bi pomogla jer posle nje, ne bi imalo šta da ostane od pluća. Ipak beskrajno sam zahvalan svim doktorima i osoblju navedene bolnice, jer su ipak uspeli da mi za te 3 godine bar sačuvaju život. Pogotovo doktorki Vladanki Maksimović i načelniku dr. Jovanu Djordjević, sećam se još i dr Ojkića, dr Zorice. O nama su brinule sesta Nina, muž joj je bio kuvar (mislim da se zvao Mile i veoma duhovit ličio je na glumca Čkalju) kuhinja bila u podrumu, sestra Kosa, veoma stroga svi smo se nje plašili, sestra Skevija, sestra Slavica rodom iz mog kraja u Istočnoj Srbiji i još mnoge druge. Njih odavno više nema, ali neka im "čudnim putevima Gospodnjim" stigne moja zahvalnost.

Za vreme od 3 godine neprekidnog ležanja u bolnici, primao Streptomicin injekcije, popio sam 24 kg lekova: PAS, Izoniazid, Trekator, Pirazinamid. Postao rezistentan (što znači lekovi više ne deluju) i na te lekove, i naravno poslat kući Bogu na milost.

Inače, dobro sam zapamtio svoje drugare iz 3-godišnjeg boravka u Beogradskoj dečijoj bolnici na Dedinju:

• Mišić Miliša (iz Beograda),
• Stefanović Radovan,
• Isailović Milorad (iz Ripnja kod Beograda),
• Teodorčević Branko (iz Zemuna, poreklom iz Slavonije),
• Djaković Radenko iz Bosne,
• Grujičić Jovan,
• Pantić Ljubiša,
• Djurović Radivoje (otac mu je bio general)
• Bojadžijeva Jordanka,
• Purić Marija (Miokus kod Šapca - moja prva devojka),
• Doder Jelica,
• Snežana
• Gombarević Vera,
• Stefanović Borislava
• i mnogi drugi.

Mene su zvali Žak, po ondašnjem popularnom francuskom glumcu Žak Šarije. Ako se neko prepozna u ovim imenima, ili neko od njihovih potomaka, neka mi se jave, biće mi veoma drago, da im prenesem šta znači borba za život i kako ona može, u bilo kojim uslovima, biti uspešna.

Evo Uverenja da sam toliko vremena preležao u bolnici:

Dolaskom kući na selo, u roku od 6 meseci, sve je nestalo i eto traje do dan danas. Kako?

Onako kako opisujem na ovom sajtu. Priroda ima sve i daje sve, zato svoje zdravlje (život) preuzmite u svoje ruke.
Izlečili su me roditelji narodnim prirodnim sredstvima. Zapamtio sam:

Uz to nešto me je strahovito teralo da jedem sve što je sveže i zeleno iz bašte, mlad sir i beli luk. Bilo je to letom 1964-te godine, upisao sam Borsku gimnaziju, ali prvo polugodje po preporuci doktora, nisam pohadjao. Već od zime 1965-te sam krenuo u drugo polugodje, sa odličnim završio sve razrede, upisao tada "najteži", a po meni najinteresantniji Elektrotehnički fakultet u Beogradu, završio u roku i započeo svoj zdravi životni put. Sada kada obnavljam ovu stranicu sajta, sam u 75-toj godini života, pred Novu 2024 godinu, a daće Bog još koju Novu godinu.

Sećam se da je majka svakog jutra provetravala jastuk i menjala jastučnicu, jer je jako smrdela i zaudarala na trulež. Šta se dešavalo preko noći, možete i sami da zaključite. Izalazilo je preko pluća sve ono što je godinama bilo u meni, svi toksini sva gadost koja se tamo nakotila. Bila je to prava detoksikacija, čišćenje i ozdravljenje organizma.

Unošenjem takve hrane, boravkom na čistom vazduhu, i verovatno naletom puberteta - organizam se regenerisao. Nestala je "kiselost" organizma nastale usled delovanja Kohov-og (TBC) bacila i pitaj Boga kakvih sve patogenih mikroorganizama koji su bili u organizmu. Uslovi za njihov razvoj su nestali, a imuni sistem ojačao i dovršio posao.

I zato:

Sveto pismo zdravog života je pravilna ishrana. Navike u ishrani su osnov zdravlja i života.

Ako imate komentar ostavite ga ovde:

Da li je moguć zdrav, kvalitetan i dug život?

Možda se deo odgovora sadrži u onome što ovde vidite.

Mene od pre 70-tak godina, možete da prepoznate, najmanji sam i najmladji medju njima, a evo ko su ostali: 1. Moja majka - Marija 2. Moja baba - Jovana 3. Moja pra-baba - Ruža 4. Moja čukun-baba - Kalina, ona me je malog čuvala, napustila nas je u svojoj 110-oj godini od starosti, kada sam ja imao 16 godina. Tu su i moj deda Vojislav, tetka Ljubinka, ujaci Jovan i Petar, otac Ljubomir. Sada kada sam prešao 70 godina želim da vam prenesem šta znači sila volje, lična disciplina i pravilna selekcija i primena onih znanja, bitnih za održanje zdravlja radi kvalitetnog, aktivnog i stvaralačkog života. A sa ovih pet generacija na jednom mestu, sam hteo da vam kažem: Šta čini zdrav način života, i koliko smo mi danas daleko od njega.

Ljudi su nekada bili slobodni, sve što im je trebalo, sami su stvarali, nisu zavisili ni od čega ni od koga, osim plaćanja poreza. Njihovi preci za vreme ropstva plaćali su desetak, a zatim su naišle industrijalizacije, elektrifikacije, tehnologije, demokratije, integracije, orijentacije ... sve u cilju "da nam bude bolje" pa to sada plaćamo u novcu 10 puta više, a u naturi svojim zdravljem i kvalitetom života. Sve pod plaštom nekih sloboda.

Nažalost, od onog slobodnog i nezavisnog života nekad, danas smo postali totalni zavisnici, čovek je totalno upregnut u jaram civilizacije:
da li će biti struje,
vode,
hrane u prodavnicama, i ako je ima, da li znamo kakva je?,
da li ćemo imati posao,
platu,
penziju ...?

Ljudi su odvedeni, ali vešto a izgleda kao "sami su otišli", sa vekovnih ognjišta, slobodnih polja, napuštali teškim trudom stečene dedovine i očevine, u potrazi za lakim i lagodnim životom, da što manje rade a što lepše žive. Šta su dobili? Kaveze (stanove) u čardacima ni na nebu ni na zemlji u kojima ih samo pola metra deli od suseda, koga nikada neće ni upoznati akamoli progovoriti. Životno vreme potčinjeno večitim obavezama, trci, nadmetanju.

Svi su pod pravilima:
na ulici ako nema prelaza, ne smeš da predješ, idi okolo inače - plaćaš kaznu,
ako ti se vrši nužda - trpi, ne smeš,
šefa na poslu mora da slušaš inače nemaš čime da platiš sve ono od čega su te napravili zavisnim.

Da li je to sloboda, i dostojanstven život?

Postoji li izlaz iz ove sadašnjice? - Da, to je naš razum i sloboda izbora, koristimo ih da izvučemo i sebe i svoje potomke iz tmurne perspektive.

Ne zaboravimo da smo i mi potomci nekih davnih ljudi, da njih više nema, ali ima nas. To što ima nas, to je naš dug prema njima, a dug ćemo im vratiti ako se borimo da i naši potomci dožive i prožive dostojan, zdrav i kvalitetan život.